“Смрт је рађање за живот, у коме нема смрти”...

“Смрт је рађање за живот”

Мој рођени деда Иван Алексејевич Бељајев је по специјалности био војни лекар. Био је веома леп и имао је дубоку веру, смирење и кротост. Када сам студирала, он ме је поучавао, разговарао са мном на духовне теме и уопште посвећивао мени, својој рођаки-полусирочету (мој отац је умро веома рано) очинску пажњу и бригу.

1905 године, за време јапанског рата, радио је у војној болници. Тамо је радила и млада медицинска сестра, рођака једног генерала, такође лепотица. Она се тако силно заљубила у мога деду, да му је рекла: 

- Иване Алексејевичу, ако ме не ожените ја ћу извршити самоубиство јер не могу да живим без вас. 

- Ја нисам ни мислио да се женим, - одговорио је он. 

- Али када ми будете рекли своју крајњу одлуку, мене више неће бити међу живима.

Чувши за могућност таквог трагичног исхода, деда је написао писмо својој мајци, мојој баки. Ево његовог садржаја: “Мајко, једна медицинска сестра која ради са мном у болници се тако заљубила у мене, да ми је рекла да ће окончати свој живот уколико је не оженим. А ја уопште не желим да се женим. Посаветујте ме како да изађем из ове тешке ситуације”.

Мајка је овако одговорила сину: “Сажали се на њу Вања, ожени је”. Организована је свадба. Али на фронту је завладала епидемија. Иван Алексејевич је био одређен за војну болницу, где су лежали болесници са пегавим тифусом. Он се кроз неко време заразио и умро. Када је та вест дошла до његове младе жене која га је много волела, иако и верујуће, али која се још није удубила у молитву и спознала Божији Промисао, она је упала у очајање и униније.

Једном је седела у соби и одједном види следеће: улази њен драги Вања. Она је од радости заборавила да је он умро, и скочила. 

Посматрала је како је он пришао к столу, узео оловку, али је није држао тако како је ми држимо, већ вертикално и нешто је написао. Био је ту још један трен – и нестао …

Жена је узела лист са написаним …-Његов омиљени рукопис, био је код мене, видела сам га. О Боже хвала Ти. Ево шта је он написао: “Смрт је рађање за живот, у коме нема смрти”. 

Она и дан-данас брижљиво чува као светињу ту цедуљу коју је написао њен муж јавивши се после смрти. Њена вера је очврсла и постала дубља.

“Постоји, постоји, постоји!”

У Москви су у периоду грађанског рата живеле две сестре, Ирина и Настја. Са њима у стану је живела и њихова пријатељица Надежда, која није била учвршћена у вери. 

Настја је отишла на фронт као медицинска сестра. Разболела се од пегавог тифуса и умрла. Када су Ирина и Надежда добиле тужну вест, Надежда је помислила: “Када би Настја дошла код мене и рекла ми да ли нешто постоји у том другом свету, ја бих поверовала”.

И те ноћи је Ирина видела у сну своју покојну Настју, која јој је говорила: 

- Реци Надежди: “Постоји, постоји, постоји!” И потом је нестала.

Пробудивши се, Ирина је била у недоумици: “Шта значе те неразумљиве речи?”. Када је Надежди испричала шта је сањала, ова је побледела: добила је од Настје одговор на своје питање. 

По мудроом Божијем Промислу Настја се није јавила Надежди, већ Ирини, која није знала Надеждине мисли. То је Надежди потврдило да тај сан није био случајан, већ директан одговор на њене мисли, за које нико живи није ни знао.

Прича оца Георгија

Ја сам тада био игуман Мценског манастира. Због посла сам често боравио у Калуги. Једном када сам био тамо ишао сам улицом и видим следеће: поред велике куће је стајала жена у небрижљиво обученој топлој хаљини, лице јој је било бледо, и тако тужно, да сам је одмах погледао пажљиво, а она ми је рекла:

- Оче, муж ми умире, ја не могу далеко да одем од њега, а њега треба причестити што пре. Молим вас немојте да ме одбијете већ дођите код нас. 

Срећом ја сам имао код себе Свете Дарове. Увела ме је у кућу и ја сам угледао њеног мужа: био је лоше, није му остало још пуно живота. Исповедио сам га и причестио. Он ми је при пуној свести захвалио са сузама, а потом је рекао:

- Веома сам тужан. Ја сам трговац, а један посао је такав да је кућа морала да се да у залог, а није откупљена, и продаће је за два дана на аукцији. Ја умирем, а моја породица остаје без средстава. 

Било ми га је жао. 

- Не тугујте, - кажем му, - можда ће Господ дати, и ја ћу моћи некако да вам помогнем.

Брзо сам отишао до телеграфа и позвао код себе у хотел једног свог духовног сина, такође трговца. Он је дошао код мене те исте вечери, схватио у чему је ствар, и када је била аукција за продају куће успео је да цену доведе до тридесет пет хиљада. Кућу је купио град, а од добијеног новца седам хиљада је отишло за залог, а осамнаест хиљада су ставили у банку на име трговца који је умирао. 

Ја сам већ одложио свој повратак у манастир и после свих новчаних транскација отишао сам код болесника да му испричам о успешно завршеном послу. Он је још био жив … Захвалио ми је што сам спасао његову породицу од сиромаштва, а увече је умро … Нисам остао на сахрани, већ сам пожурио у манастир и због разних послова заборавио на њега.

Прошло је неколико година. Избила је револуција. Совјетска власт је многе затварала због вере. Ухватили су и мене. 

Једне ноћи ми је пришао стражар и шапнуо: 

- Спремајте се оче, данас сам добио списак свих вас, ноћу ће вас одвести.

Пренео сам својим цимерима стражареве речи. Треба ли и говорити шта се дешавало у души сваког од нас? Сви смо знали да смо осуђени на смрт, али је она сада стајала пред прагом и спремала се да га преступи.

Немајући снаге да останем у ћелији, ставио сам епитрахиљ и пошао у пуст ходник без прозора да се помолим. Молио сам се и плакао тако као никада у животу, сузе су ми тако текле да су наквасиле поруб на епитрахиљу, те се он раздвојио и видели су се разнобојни конци. 

Одједном сам поред себе угледао непознатог човека који ме је посматрао, а потом рекао: 

- Не плачите оче, вас неће стрељати. 

- А ко сте ви? – зачудио сам се. 

- Ви сте ме оче заборавили, а код нас овде се добра дела не заборављају, - одговорио је тај човек.

– Ја сам онај трговац, кога сте ви у Калуги пред смрт исповедили.

И само што је трговац нестао из мог видокруга, угледао сам да се на каменом зиду ходника направила рупа, и кроз њу сам видео шуму, а изнад ње у ваздуху – своју покојну мајку. Она се окренула и рекла: 

- Да, Јеогрушка, вас неће стрељати, а кроз десет година ћемо се видети. Виђење се завршило, и ја сам поново био поред пустог зида, али је у мојој души био Васкрс. Пожурио сам у ћелију и рекао: 

- Драги моји, захвалите Богу, нас неће стрељати, верујте речима свештеника (схватио сам да су и трговац и моја мајка говорили за све нас). Неописива радост је заменила велику тугу у нашој ћелији.

Поверовали су ми: неко ми је целивао руке, неко рамена …Знали смо да ћемо остати живи. Ноћ је прошла, а у зору су нас одвели у депортацијски затвор. Одатле сам доспео у Б-и, а ускоро по амнестији сам био ослобођен и последње године сам проживео при Даниловском манастиру. Шесторо мојих цимера су постала моја духовна чеда.

Јављање покојника Мичурину

Живео сам у једном граду са познатим И.В. Мичуриним и потврђујем веродостојност даље описаног догађаја. Десило се то лети у време Првог светског рата. Иван Васиљевич је тада живео у кућици, окруженој великим воћним вртом. Била је већ ноћ, и у врту су били пуштени пси са ланца. Чуло се куцање на врата. Мичурин, зачуђен касном посетом и тиме да су пси пропустили госте, пришао је к вратима: 

- Ко је то? 

- То сам ја, Фјодор. Отвори Иване Васиљевичу.

Иван Васиљевич је препознао глас њему познатог Фјодора, који је отишао у рат, и отворио му је врата. 

Пред њим је стајао Фјодор у војничком шињелу.

- Имам молбу за тебе, Иване Васиљевичу. Молим те да одеш код мојих ближњих и кажеш им да су ме данас убили у рату. Отишао бих ја код њих кад би ме пустили. Иди и реци им да не тугују због мене. 

Фјодор је после тога постао невидљив. Освестивши се после тога што се десило, Иван Васиљевич је отишао код Фјодорових ближњих, али му они нису поверовали. 

Међутим није прошло ни недељу дана, како су добили званично саопштење о томе да је њихов син Фјодор убјен на фронту. Датум његове смрти је био управо онај дан, када се његова душа јавила И.В.Мичурину.

Девојка у роза хаљини

Почетком овог века у Москви је живео популарни професор хирург Владимир Николајевич Розанов.  У току је био пријем болесника у његовој кући. После одласка редовног пацијента у кабинет је ушла девојка од својих десет-дванаест година у роза хаљини са машном на глави. 

- Докторе, - обратила се она ка В.Н,. – мојој мајци је веома лоше, потребна јој је хитна помоћ. Преклињем вас да пођете овог часа …- И девојка је рекла своју адресу.

В.Н. је био зачуђен и необичном посетом девојке, и том упороношћу, с којом га је молила да хитно посети њену мајку. Он јој је обећао да ће одмах доћи, и девојка је отишла. 

Изашавши из кабинета, В.Н. је рекао болесницима који су га чекали да причекају јер мора хитно да иде код мајке те девојке, која је малочас била код њега. 

- Које девојке? – зачудили су се болесници. – Нико није ушао ни изашао из вашег кабинета, и нама је чудно с ким сте ви разговарали. 

В.Н. се још више зачудио овим речима и пожурио је да стигне на адресу коју му је девојка рекла. У стану је затекао пометњу.

- Докторе, како је добро што сте дошли. Ко вам је рекао да сте нам преко потребни? – зачудили су се укућани. 

Одвели су га у салу, где се налазила жена у дубокој коми, скоро без знака живота …

А на столу је лежала покојница – девојка у роза хаљини са машном у коси, с којом је Владимир Николајевич малочас разговарао у свом кабинету…

Посрамљени атеиста

У време грађанског рата муж и ја смо морали дуго времена да живимо у Сочи. Тамо смо се веома спријатељили са једним лекарем, мужевљевим колегом и убеђеним атеистом. Мој муж је умро ускоро после повратка у Москву. После његове смрти сам добила писмо од нашег пријатеља лекара из Соче, које је описивало следећи догађај. 

“Рано ујутру тог дана и месеца ишао сам на службу. Ступивши на мостић преко реке, у јаруги сам видео да с друге обале на мостић долази ваш муж. Био сам веома зачуђен кад сам га видео, знајући да је он сада у Москви. Али потом сам помислио да се очигледно опет вратио из неког разлога у Сочу. 

Скинуо сам капу и издалека почео да га поздрављам. Постепено смо се приближавали један другом. Одједном је нешто са стране одвукло моју пажњу, и у следећем тренутку већ нисам видео вашег мужа.

Био сам задивљен тим догађајем, јер сам био потпуно здрав, трезвен и свестан. Поред тога могу да потврдим да сам на своје очи видео вашег мужа. Молим вас да ми кажете да ли је он здрав?” 

То јутро и датум, када је лекар-атеиста имао виђење, био је дан и час смрти мога мужа.

“Малена, Бог постоји”

Ево шта ми је испричала једна старија жена: “Муж и ја нисмо били утврђени у вери, иако нисмо порицали постојање Бога. Једно другом смо дали обећање да ако неко умре први, да ће се после смрти јавити оном другом и рећи да ли Бог постоји.

Мој муж је умро први.  Једног дана сам седела сама у својој соби при потпуној свести. Одједном су се отворила врата и пришао ми је покојни муж.

- Малена (тако ме је одувек звао за живота због мог малог раста), Бог постоји. И постао је невидљив”. 

Могу се често чути слични случајеви, када се у току живота даје обећање да ће се неко појавити после смрти. Обично то заиста има нешто своје. Може се помислити, да се умрла душа осећа обавезном због обећања које је дала током живота и не може да се умири дотле док га не испуни. Схисходећи души која је напустила тело, Господ Бог по Својој неизрецивој милости даје јој могућност да испуни обећање.

У Васкршњу ноћ

У априлу 1942 године сам отишла у Углич на позив свог болесног оца. Моја мајка је била у Казању. У ноћи између четвртог и петог априла сам била на Васкршњој служби. Од осам сати увече до дванаест сам читала “Дела светих Апостола” свима који су чекали јутрење.

На крају је свештеник замолио све да изађу из цркве у литију, иако се није могло ходати са свећама због мрака. Сви су изашли, а ја сам остала, и поред мене никога није било. 

Свештеник је узвикнуо из олтара: “Христос Воскресе”, и тог часа је поред мене глас моје мајке рекао: “Христос Воскресе”. 

Одмах сам схватила да је то био њен глас, и брзо се окренула, не успевши да размислим о томе што се десило … Хтела сам да је видим, али поред није било никога. 

Кроз недељу дана сам се вратила у Москву и питала пријатеље за моју мајку. Из болнице ми је званично било саопштено, да је моја мајка умрла уочи петог априла 1942 године, то јест на Васкрс.

“Дођи код нас”

Мојој пријатељици је умро четворогодишњи син. Неколико дана пре смрти он је почео да моли мајку да пође у цркву. Они су и раније ишли у цркву, али овог пута је посебно инсистирао и молио, и они су неколико дана узастопно одлазили у Елоховску цркву у Москви. Чим дођу, он би се радовао: “Ах, како је добро, како је добро!”.

После његове смрти његова мајка је веома страдала. Прошао је месец или два, и њена ћерка којој је свега две године, је почела одједном да говори: “Мама, а ево и Аљоша је дошао, не плачи”. Једном кад је мајка седела са ћерком на кревету и играла се с њом, ћерка је одједном рекла, прекинувши игру: “Аљоша, дођи код нас лепше је тако играти се”.

Данас Тања са децом (потом је добила још једно дете) редовно иде у цркву.

преузето са хттп://www.wцо.ру

превод са руског Др Радмила Максимовиц