Постоји изузетно важан подвижнички појам у Православљу који се назива „помисао“. Помисао не представља мисао већ, ако се тако може рећи, мисао-осећање. Налази се истовремено и у глави и у срцу. У питању је мисао праћена осећањем. Заправо, већина помисли уопште није наша. Имају однос са нама само зато што нам се предлажу.

Сав си огањ и ревност, свети Архистратиже Михаиле, зато те молимо: учмале душе наше запали огњем ревности твоје, да бисмо будне савести увек радосно служили заједничком Господу нашем, свесрдно се угледајући на тебе, безгрешног и светог брата нашег, и врховног војсковођу нашег, врховног војсковођу све небеске и земаљске војске Христове.

Царе вечни и Господе небеса и земље, Исусе Христе Боже наш, милостиво чуј и услиши молитву нас грешних и недостојних слугу Твојих. Нас ради, Господе, Ти си испио чашу горчине, од безаконика на крст прикован, страшне муке си претрпео на крсту, Искупитељу наш и крв Своју пречисту излио, да нас грехом прокажене очистиш, исцелиш, осветиш и удостојиш царства Твога.

Свети Василије, велики угодниче Божији, помози свима па и мени. Велики бранитељу вере Православне, одбрани и нас који твоју Свету веру држимо, и с надом теби приступамо. Велики архијереју Божији, помоли се Богу Сведржитељу за све људе твоје, па на послетку и за мене недостојног и последњег.