– Сви смо свесни да живимо у ери глобализма, који као жрвањ меље све пред собом – и нације и вере и културе. Ратови у Египту, Либији и Сирији нам то најбоље сведоче. Они неће на томе стати. Глобалисти свим средствима воде борбу против нација, покушавајући да бришу све разлике, зарад стварања новог комунизма, тј. глобализма као гробнице свих народа, која ће бити проглашена бастионом мира, слободе и благостања – каже у разговору за „Искру“ епископ тузланско-зворнички г. Фотије.

Живећи у времену поремећених вредности, све чешће се сусрећемо са једним апсолутним незнање одређеног (немалог) броја верника приликом посете светим богослужењима. Данас, када се полако враћа својој цркви, примећено је да не зна како се треба у појединим ситуацијама, на верским чинодејствимаи богослужењима понашати. Имајући у виду надахнуте речи светог апостола Павла: “ Како ће поверовати у Онога за кога и не чуше? А како ће чути без проповедника? ”

Свима се нама десило, чак и млађима, да било када присуствујемо православном опелу, парастосу или бар малом помену. У тим светим чиновима поред тога што се молимо за упокојење душа наших милих и драгих "преждеотшедших" сродника исповедамо и једну веома важну хришћанску истину, истину да "нема човека да живи а да не греши" (јако њест чоловјек, иже жив будет, и не согрјешит). Шта значе те речи које свештеник тако често изговара у заупокојеним службама? Значе без сумње то, да сваки човек, па и православни хришћанин, и после светога крштења греши.

Свако од нас има познанике, или чак и родбину, који са чуђењем гледају на наша искупљања у храму. На њиховим лицима је написано дубоко неразумјевање, некада и нервоза са љутњом. Некад се то преточи у ријечи сличне овим: "У реду, ударио си у вјеру, 'ајде де, нек ти буде. Али зашто још у цркву ићи, толико времена и снаге на то траћити? Ево, напримјер, ја такође вјерујем у Бога. Али ја вјерујем у својој души.

Мој први сусрет са владиком Павлом десио се 1976. године. Мој отац, Божидар Симић, прихватио се позива да буде председник Црквеног одбора   1975. године. Он је тада имао 65 година, а ја већ сам био ожењен и имао сам 36. Већ наредне (1976.) године завршена је изградња цркве Свете Недеље у Брњачи, селу близу Ораховца. Обављале су се последње припреме за освећење цркве које је требало да се деси на њен дан, Томину недељу, која пада у прву недељу по Великдану (Васкрсу).

О животу и кончини старца Гаврила, његовим поукама и чудима, говори Зураб Георгијевич Варази, лекар-хирург, председник Оделења за социјална питања Грузијске патријаршије који је био и лични лекар старца Гаврила.