„Знај да морамо служити, не времену, већ Богу“

Свети Атанасије Велики, писмо Драконтију

„У корак са временом!“

Једном је учитељ питао своје ученике:

„Зашто људи вичу кад су љути?“

Ученици су размишљали неко време:

Данас на нашем монаштву лежи велика одговорност. Монаси су, са једне стране, попут истуреног одреда црквене „армије“; са друге стране, то је одред који се повлачи последњи. Управо је због тога током своје историје монаштво одиграло велику улогу у очувању јединства Цркве, побеђивању јереси и расколничких тежњи.

Савремена култура не учи жртвовању себе ради ближњих. Она учи узимању, и то што већем узимању и што већем трошењу; узимати себи и трошити ради себе. Ако, будемо себе давали другима, ако не будемо себе штедели, ако не будемо размишљали о томе да ће наше себедавање да се одрази на наше здравље, да ће нас ослабити, да ће умањити наше благостање, ако будемо делили са другима оно што имамо добићемо стоструко, јер Бог људима никада не остаје дужан. Дајући себе другима, дајемо себе Богу.

Ова прича се догодила у манастиру Ватопед, када је тамо још увек живео старац Јосиф «Млађи». Био је крај новембра. Тада сам радио на послушању у конаку. Тих дана су се студенти Политехничког универзитета у Атини сукобили са полицијом.

Како васпитати дете у љубави према Богу и Цркви да је, осетивши ту љубав још у детињству, оно не би у дечаштву и младости изгубило или заменило за саблазни овога света? Да ли је довољно редовно га доводити на богослужења и/или на часове веронауке у цркви?