У црквеним правилима написано је, а тиме и наређено да се пред Богом у цркви – на жртвенику Божјем у олтару – приноси чиста жртва; чист хлеб, чисто вино од винове лозе, чист тамјан и свеће само од чистог воска. код богобојажљивих свештенослужитеља и црквених тутора тако и бива – све им је на своме месту,како треба. И код побожних домаћина може се видети како за своју крсну славу у дому па и у храму пале чисте, воштане свеће, као праву жртву Богу и своме светитељу. Код непобожних и маловерних све је обрнуто, они и не питају и не гледају од чега је свећа, само нека је јефтина.

Свети Вартоломеј апостол. Један од дванаест великих апостола. По свему изгледа, да је Вартоломеј и Натанаил једно исто лице. Удружен са апостолом Филипом и сестром Филиповом, девицом Маријамом - а за неко време и са светим Јованом Богословом - проповедао Јеванђеље најпре по Азији, потом у Индији и, најзад, у Јерменији, где је и скончао мученички.

Понекад добра дела тражимо са стране, испољавамо срдачност и саосећање према онима које видимо први пут. Али лакмус папир по коме се истог трена може одредити квалитет наших добрих дела јесте наш однос према укућанима. Колико је тешко стално чинити добро онима који живе с нама раме уз раме? Један сусрет о којем хоћу да вам испричам урезао се у моје сећање. Још као сасвим млад свештеник имао сам прилику да посетим старачки дом, каквих је у престоници много. Попевши се на спрат, ишао сам ходником тражећи тешко болесну, за кревет приковану средовечну жену која је хтела да се причести Светим Христовим Тајнама.

Реч „јога“ етимолошки је настала из санскритског корена – „Јуџ“, што значи „ујединити“ – „јединство“ човека с безличним „апсолутним једним“ хиндуизма и истичних религија. Следствено, јога није једноставан и безазлен метод опуштања, то није начин ослобађања од стреса и није метод телесне хармоније, као што се претпоставља, већ етапа хиндуистичког погружавања, повезаног с антихришћанском теоријом реинкарнације и демонским божанствима Вишну, Кришна и Шива...

Неко је осудио другога човека, зашто није учинио милостињу. И тај, нека је имао друге врлине, упао је у тешко сагрешење осуђивања других. Наравно, потребно је и милосрђе и треба га упражњавати у своме животу. То ћемо, међутим, пазити код себе, кога једино и треба да контролишемо. Јер чинећи милостињу или било коју другу врлину, ако паднемо у осуђивање брата свога, губимо плод љубави.

Ситни грех, као што је дуван, у људском друштву се до те је мере претворио у навику, да му оно, чак, указује разноразне погодности. Где само не можеш наћи цигарету! На сваком кораку можеш видети пепељару, свуда постоје специјалне просторије, вагони, купеи – „за пушаче“. Нећемо преувеличати ако кажемо да цели свет личи на једну огромну собу, тачније, један огромни вагон у међузвезданим сферама – „за пушаче“. „Пуше“ – ситно-спокојно греше сви: стари и мали, болесни и здрави, научници и прости народ… Злочинцу пред погубљењем дозвољавају да испуши цигарету.