Неко је осудио другога човека, зашто није учинио милостињу. И тај, нека је имао друге врлине, упао је у тешко сагрешење осуђивања других. Наравно, потребно је и милосрђе и треба га упражњавати у своме животу. То ћемо, међутим, пазити код себе, кога једино и треба да контролишемо. Јер чинећи милостињу или било коју другу врлину, ако паднемо у осуђивање брата свога, губимо плод љубави.

Ситни грех, као што је дуван, у људском друштву се до те је мере претворио у навику, да му оно, чак, указује разноразне погодности. Где само не можеш наћи цигарету! На сваком кораку можеш видети пепељару, свуда постоје специјалне просторије, вагони, купеи – „за пушаче“. Нећемо преувеличати ако кажемо да цели свет личи на једну огромну собу, тачније, један огромни вагон у међузвезданим сферама – „за пушаче“. „Пуше“ – ситно-спокојно греше сви: стари и мали, болесни и здрави, научници и прости народ… Злочинцу пред погубљењем дозвољавају да испуши цигарету.

Много је свештенослужитеља у православној Цркви у епископском чину а да, заправо, никада нису ни окусили монашки живот нити мучеништво подвижничког живота у Христу. Из богословија и академија, преко доктората – под митру! Надменост и опчињеност влашћу неретко наносе бол и патњу потчињенима, али и немир и бунт у верноме народу. Али, има и супротних примера.

Српска православна црква (СПЦ) и њени верници 03.јуна обележавају празник посвећен Светом цару Константину и његовој мајци царици Јелени. Константин Флавије Валерије, потоњи цар Константин Први, рођен је 274. у Наисусу (Нишу), од оца Констанција Хлора и мајке Јелене.

Данас су псовке постале уобичајене и тамо где их никад није било – на телевизији! Шта може очекивати народ чија добра већина свакодневно псује највеће светиње – Бога, Сунце и хлеб?

Када је у пролеће 1991. године изабран за владику рашко-призренског, Артемије Радосављевић је у наредних осам година, до почетка рата, препородио епархију у којој се налазе најзначајније српске светиње. За њим је из манастира Црна Река и других православних храмова на Косово и Метохију дошло неколико десетина углавном младих монаха који су оживели Високе Дечане, Призрен, Велику Хочу, Бањску, Девич, Грачаницу… Деведесетих година прошлог века на Космету је, под “покровитељством” владике Артемија подигнуто око 100 цркава, организовано је неколико саборних крштења, народ је почео да се враћа цркви и вери.