У наше време људи се врло често варају, мислећи да је потребна само жеља и мало напора да би почели да воле своје ближње хришћанском љубављу. Много се и красноречиво у наше дане у целом свету говори о љубави, сви позивају једни друге да се уједине под заједничком заставом љубави, читав свет је опијен идејом апстрактне човечанске љубави и нада се да ће, на тај начин, разрешити све своје ужасне противречности.

Брак – то је уистину величанствено путовање. Човек испред себе ставља Бога, узима другу особу за сапутника, воли је, сједињује се с њом, и они живе заједно цео живот. На том путовању они се сусрећу са много чиме: са великим радостима, великим жалостима, временима мира, али такође и са временима смутње и збуњености. Нажалост, у нашој земљи (Кипру) се у последње време појавио велики проблем – распад породице. Пропада сваки трећи брак, а то значи да смо у кризи. На нас, као духовнике, пада одговорност да разматрамо, у најмању руку, већину тих случајева.

(Беседа на Велики петак, изговорена у карловачком патријаршијском храму 1924.)

Никада није било мање Бога у човеку, драга браћо, него данас; Никада мање Бога на земљи него данас. Данас се ђаво оваплотио у човека, да би разоваплотио Богочовека. Данас се све зло уселило у тело човека, да би Бога истерало из тела. Данас се сав пакао преселио на земљу. Да ли се ико сећа да је земља икада била рај? Данашњи пад човеков је неизмерно већи од првог пада; онда је човек отпао од Бога, а данас је распео Бога, убио Бога.

Православни хришћани, који се придржавају (старо)јулијанског календара, обележавају данас Велики четвртак. Хришћани се сећају последњег обедовања Исуса Христа, Тајне вечере, а данас је прилика да се и највећи грешници разреше греха.

До које мере је хришћанин обавезан да учествује у политичком животу и да ли је уопште обавезан да у њему учествује? Примера ради, да ли је гласање на изборима – обавеза или право, које можемо и да не искористимо? И да ли хришћанин може да гради политичку каријеру? Уопштено говорећи, шта један православац треба да очекује од политике, а шта не? Шта је то што политка не може да нам пружи, које су њене границе?

Речи стараца увек су се много цениле у Русији. Довољно је присетити се како је у 19.веку Достојевски одлазио у Оптина пустињу ради сусрета са старцем Амвросијем. Данас се обнављање традиције старчества у познатој Оптинској пустињи везује за име схиархимандрита Илије (Ноздрина). Њему се и „Аргументи и факти“ обратио са питањима, која чине духовни и друштвени нерв земље.