Савремена култура не учи жртвовању себе ради ближњих. Она учи узимању, и то што већем узимању и што већем трошењу; узимати себи и трошити ради себе. Ако, будемо себе давали другима, ако не будемо себе штедели, ако не будемо размишљали о томе да ће наше себедавање да се одрази на наше здравље, да ће нас ослабити, да ће умањити наше благостање, ако будемо делили са другима оно што имамо добићемо стоструко, јер Бог људима никада не остаје дужан. Дајући себе другима, дајемо себе Богу.
Живимо у време када се у људским животима много тога дешава по дејству страсти. Чак не ни по закону разума, а да не говоримо о Закону Божијем, него по људским страстима, по људском греху. У то спада и промена политичке власти. Ми знамо колико се у грађанске изборе уноси греховних страсти, сукоба, супротстављања. Друштво пати због свега тога, савест честитих људи оптерећена је недоумицама и дилемама.
Тако се, дакле, Црква нашла пред изазовом да не допусти да у унутрашњост њеног бића продру те људске страсти. Патријарха не треба да бирају људи, него Бог преко људи. Зато се наше учествовање у избору Патријарха мора састојати у ватреној и срдачној молитви да нам Господ пошаље Предстојатеља који ће чувати јединство наше Цркве и ујединити народ.
Ми морамо постати теолози који ће бити кадри да у свом богословском мишљењу рефлектују оно што се дешава у свету. Неки то називају „теолошком рефлексијом“. Наше призвање је да реагујемо на оно што се дешава, али не онако како то чине политичари, економисти, научници, него као пастири, свештеници, теолози. Наш народ Божији ишчекује такву реч.
Када се сећамо прошлости, а затим се својом мишљу винемо у будућност, понекад нам се чини да ће вечност наступити у тој будућности. Ми претпостављамо да оно што је земаљско припада историји, а будућност Богу. Али то није тако: историја је оно што је проживљено, а вечност није оно што је само у прошлости, него и у садашњости и у будућности. Вечност постоји увек, она је паралелна са историјом.
Тешко човеку који иде против Божијег руководства! Људи могу бити силни, могу се обједињавати у групе које поседују власт и моћ. Они се могу чак и наћи на челу држава које ступају на пут богоборства. Историја зна доста примера када су такви лидери, не желећи да следе пут Божији, народима нудили да иду другом стазом.
Међутим, нашем покољењу, нашим савременицима било је дато да својим очима виде оно што у прошлости није свако могао видети: на који начин Бог сведочи да је Он Господар историје, да Он устројава путеве људског живота. То што се догодило са нашом земљом и са нашим народом представља упечатљив пример.
Cавремена култура не учи жртвовању себе ради ближњих. Она учи узимању, и то што већем узимању и што већем трошењу; узимати себи и трошити ради себе. Себедавање, саможртвеност – то уопште није вредност већине савремених људи. А ако ова велика и света Божија заповест још живи у срцима људи, такви људи као да иду у супротном смеру од већине.
Ако, по примеру Спаситеља и Светих угодника Божијих ми будемо себе давали другима, ако не будемо себе штедели, ако не будемо размишљали о томе да ће наше себедавање да се одрази на наше здравље, да ће нас ослабити, да ће умањити наше благостање, ако будемо делили са другима оно што имамо – и време, и бриге, и материјална добра, добићемо стоструко, јер Бог људима никада не остаје дужан. Дајући себе другима, дајемо себе Богу.
Људима се чини да је тај обезбожени живот, онај живот који се одвија изван зидова храма, заправо нормалан живот, а да се у Цркви негује нешто чудно и несхватљиво. Али управо овде је живот. Ево овде, на овом месту ми се вером сједињујемо са Христом и настављамо дело светих Отаца. Ако желимо да будемо снажни, ако желимо да будемо срећни независно од тога јесмо ли богати или сиромашни, заузимамо ли висок положај у друштву или смо обични грађани, имамо ли добро здравље или нас оно не служи баш најбоље.
Свеједно да ли смо окружени пријатељима и рођацима или смо сами, дужни смо да се вером сједињујемо са Христом, да живимо по Његовим заповестима, да остварујемо оно што нису могли чинити старозаветни праведници – да пребивамо у заједници са Богом, примајући Његову спасоносну благодат.
Свака криза у животу је Божији суд, а Божији суд раздваја истину од лажи, разголићује неправду. Ако данас свет доживљава економску кризу, значи да тај суд открива неку глобалну људску неправду. Криза није почела у нашој земљи, и ми сада осећамо њен хладни додир, али ипак треба да знамо да је то суд Божији над људском неправдом, над грамзивошћу, над неумереном жељом да се има што је могуће више, над изгубљеном контролом над сопственом потрошњом, суд над тежњом ка богаћењу свим средствима, заборављајући на истинске вредности и идеје.
Не постоје многе истине, постоји само једна Истина и једна Божија правда. Неко се може претварати да та Истина уопште не постоји. Неко може надмено и гордо гледати с висине на оне који су јој привржени. Неко са пакосним осмехом смешта Истину у прошлост и не везује за њу будућност. Али, има и оних који је отвореног срца и ума примају, знајући да је та Истина Божија.
Ми данас отварамо многе храмове. Сада је, можда, настало време када у тим храмовима треба да негујемо свест о себи као о једној породици, једној Цркви, заједници која се спасава силом Божијом. Због тога при парохијама треба чинити дела милосрђа, због тога не треба да буде сиромаха у црквеном дворишту, а човек који долази са својом невољом пре свега треба да добије утеху у храму и од свештеника, али и од свакога ко се у том тренутку нађе поред њега.
Када нас људска злоба, сумњичавост, олако изречени суд болно ране, када страдамо од других људи – не говорим о томе када се за веру страда у физичком смислу и када се даје живот, слично као што су га давали мученици – шта је то што нас може снажити? Вера да код Бога нема смрти и страдања. Сва страдања која преживљавамо су привремена и брзо пролазе, и ако остајемо верни Господу, наслеђујемо живот вечни. Постајемо Његови људи и овде на земљи, и у вечности.
Бог, поставши човек и сјединивши се са нама, даровао нам је своју велику благодат. И сада Бог у Духу Светоме живи и дејствује у нама и са нама.
То значи да нисмо сами пред лицем искушења, саблазни, болести, страдања, хаоса, конфликата и свега онога што тишти савест, мучи душу, скрнави живот. Колико год вама и мени било тешко ван зидова храма, где се одвија реалан живот са својим радостима и жалостима, љубављу и издајом, добром и злом, истином и лажју, ми знамо да у Цркви Божијој, у заједници верних живи и дејствује Дух Свети. И ми се сједињујемо са Богом сваки пут када савршавамо Свете Тајне, када се причешћујемо Телом и Крвљу Спаситеља.
Ако се човек Телом и Крвљу причешћује свега четири пута годишње, то онда није живот хришћанина, јер се без благодати Божије никаквим мислима не можемо изборити са искушењима, никаквим личним подвизима не можемо стећи врлине, пошто човека спасава само благодат Божија.
Не треба покушавати оправдати се када те клевећу – клеветнике треба предати суду Божијем; не треба губити унутрашњи мир и присебност, јер Бог све види. Јер, ми често желимо да судимо, због чега на све стране разглашавамо како то што о нама говоре није истина, како смо ми много бољи, како је то клевета, како је то некаква завера против нас. Ми отимамо Божије право суда и казне.
Наш одговор на клевету и на људску злобу треба да буде сасвим другачији: треба да чувамо мир у своме срцу, како туђа злоба не би пореметила наше унутрашње стање; како нас они који носе ту злобу не би сломили својом неправдом; како бисмо се показали снажнијима. Треба се увек молити за клеветнике, молити се за оне који нас вређају и мрзе. Тада наша молитва привлачи милост Божију, Господ утиче на наш живот и неизоставно кажњава клеветнике, изричући Свој праведни божански суд.
Патријарх московски и све Русије, Кирил
Извор: pravoslavljedijalogljubavi.blogspot.rs
