Старац Стефан Каруљски, Србин, себе је сматрао последњим изданком свете краљевске лозе Немањића. Током Другог светског рата отац Стефан је био антифашиста и учествовао је у војном покрету. Говорио је како су га заједно са другим борцима противници ухапсили и одвели на стрељање. Отац је дао обећање Мајки Божијој уколико остане жив - да ће отићи у монахе на Светој Гори.
Када су почели стрељати, гурнут је, и тада је побегао. Меци су шиштали на све стране око његових руку и образа, а да га не повреде. Немци га нису јурили, то је било чудо. После рата постао је монах на Светој Гори, и тамо је остао подвижником скоро педесет година. Знао је неколико страних језика, писао је духовне чланке и упутства.Отац Илија га је видео како ради на тераси, а бели голубови слетели би на његово раме, а када би завршио писање, голубови би одлетели.
Једног дана оцу Илији је дошао један пријатељ из Русије, а он га је одвео оцу Стефану да га благослови. Скоро осамдесет година стар човек, плавих очију као небо, много година се, обично као и остали атонски монаси, није умивао, притом увке је лепо мирисао. Јео је мало: у џеповима је увек имао суве тестенине да храни своје птице.
Када је реновирао своју оронулу келију, пријатељ му је донео материјал. Тај пријатељ имао је ћерку од пет година, Деспину. Када је старцу била потребна помоћ, отишао је на море и гласно замолио: "Деспина, реци твом оцу да дође код мене, требам га!" И девојчица је отишла к оцу: " Тата, тебе отац Стефан зове". Зашто је решио да се директно не обрати пријатељу? Можда, дете у својој чистоти може чути духовни позив боље, ко зна...
