Манасија (Ресава) је један од најзначајнијих споменика српске средњовековне културе и припада такозваној „Моравској школи“. Подигао је деспот Стефан Лазаревић - Високи између 1407. и 1418. године. Одмах после оснивања, Манасија је постала културни центар деспотовине. Њена „Ресавска школа“ била је по својим преводима и преписима чувена - и после пада деспотовине - кроз цео XV и XVI век.
У току вишевековне турске окупације, манастир је више пута пустошен и разаран. Са цркве је био скинут оловни кров, па је више од једног века црквена грађевина прокишњавала и 2/3 фресака је неповратно пропало. Западни део цркве, такозвана „припрата“ приликом једне експлозије у XVIII веку тешко је оштећена, па је данашња припрата већим делом накнадно дозидана.
Срећом, у том делу цркве очуван је под у мозаику, који је рађен од крупног разнобојног камена. Иако тешко оштећен, животопис Манасије спада у ред највећих домета средњовековног сликарства. Од очуваних фресака прво заслужује пажњу криторска композиција на западном зиду главног дела цркве, на којој је сачуван портрет деспота Стефана. На јужном и северном зиду - у певницама - очувани су величанствени ликови светих ратника.
У горњим зонама певница насликане су сцене из живота Господа Христа и илустроване Његове приче из Јеванђеља. У главном кубету су представљени старозаветни пророци. У олтару је насликано Причешће апостола и Поворка светих отаца, међу којима је (последњи у реду према северу) први српски архиепископ - Свети Сава. На стубовима су добро очувани медаљони са попрсјима светитеља, као лик светог арханђела Михаила (на јужном) и светог Петра Александријског (на северном стубу).
Манасија је пустошена и разарана 1439, 1456, 1476, и 1734, а обнављана 1735, 1806, 1810, и 1845. године. Завод за заштиту споменика културе (тада) СР Србије отпочео је 1956. године обимне конзерваторско-рестаураторске радове. Чишћења и конзервација фресака извршени су од 1959. до 1962. године.
