Нека нико не мисли, браћо моја, драга моја браћо у Христу, да дужност мољења без престанка и увек припада само онима у чину свештеника и монасима, а не световњацима. Не, не; сви ми Хришћани имамо дужност да будемо увек у стању молитве. Само видите шта Свети Патријарх Константинопољски, Филотеј пише у Житију Светог Григорија Солунског:

Свети Јован Златоусти, Теофан Затворник, Игњатије Брјанчанинов

Спасење, извршено Спаситељем, припада само Цркви. И нико не може ван Цркве и вере бити, ни у општењу са Христом, ни спасити се. Знајући то, ми схватамо, да се спасење целог света савршава не због дела закона, већ у Христу и безбожним јересима не остављамо никакве основе за наду... јер они немају ни најмањег општења са Христом, већ се сујетно прикривају Спаситељевим Именом на штету и обману оних, који више обраћају пажњу на спољашњост и на назив, него на истину.

Сулејман Муратовић, 21-годишњак из Косовске Митровице, примио је Свету тајну крштења и постао Душан Обреновић. "Ја нисам прешао, пошто су наши преци били православни, ја сам се само вратио", каже Душан за Алтернативну телевизију из Бањалуке која га је интервјуисала у родном граду. Отац, пореклом из Брчког, рекао је – нема проблема, сестра се није бунила, а мајка није била одушевљена. Али, зато јесте Душан који је једва дочекао крштење, а у православље се, како каже, заљубио од малена.

Чувар мироточиве иконе Иверске Јосиф Муњоз загонетно је убијен после чега се губи сваки траг овој икони. Она је више од 15 година била са нама, и својом великом милошћу укрепљавала нашу маловеру својим чудима. Први пут сам је видео 1985 г. у Љесниском манастиру у Француској, и она је, морам да признам, променила мој живот. Покојни Јосиф је много волео наш манастир па је остајао са нама по месец или два. Решио сам да преведем овај његов интервју који је даоуреднику „Православне Русије“ скоро пре 20 година.

У наше време људи се врло често варају, мислећи да је потребна само жеља и мало напора да би почели да воле своје ближње хришћанском љубављу. Много се и красноречиво у наше дане у целом свету говори о љубави, сви позивају једни друге да се уједине под заједничком заставом љубави, читав свет је опијен идејом апстрактне човечанске љубави и нада се да ће, на тај начин, разрешити све своје ужасне противречности.

Брак – то је уистину величанствено путовање. Човек испред себе ставља Бога, узима другу особу за сапутника, воли је, сједињује се с њом, и они живе заједно цео живот. На том путовању они се сусрећу са много чиме: са великим радостима, великим жалостима, временима мира, али такође и са временима смутње и збуњености. Нажалост, у нашој земљи (Кипру) се у последње време појавио велики проблем – распад породице. Пропада сваки трећи брак, а то значи да смо у кризи. На нас, као духовнике, пада одговорност да разматрамо, у најмању руку, већину тих случајева.